SVETLOSTI VITRAŽA

Otvaram oči i posmatram svet oko sebe. Udišem ga, upijam, dozvoljavam mu da mi potstakne sva čula. Držim ga duboko u sebi, a potom bojim. Otiskujem bojom utiske i dozvoljavam svetlosti da uđe u moj svet. Poput vitraža pretvaram ga u sliku koja je živa, koja ne miruje, sliku ponekad i mnogo vedriju od onoga kavav on u stvari jeste.
Ovom serijom slika na posredan način uvodim publiku u jedan drugi, srećniji svet. Svet boja i radosti. Izmeštam im stvarnost, činim da zaborave, da se opuste i predaju čulima. Surovost današnjice, sivilo betona ograničavaju nam perceptivne mogućnosti. Zaboravili smo jedno od glavnih pravila života, zaboravili smo da u uživamo u malim stvarima, zaboravili smo da živimo. U ovoj mojoj oazi ja ih podsećam na zvuk, na dodir, na leptirov let, na igračku iz detinjstva... Vraćam ih naizgled banalnim stvarima ali neizbežnim delom jedne velike životne slagalice. Vraćam ih sebi samima i ponovo ih učim da osećaju, da dozvole, da primete. Udahnjujem im bojom život i radost trenutaka.